Foto: Pixabay
Otamo di se kava peče, a kruv kuva,
di se gonjaju papiri, razbijaju pare,
di se spava k’o zaklan dok u kući gori televizija,
di se noge čuju, a promaja ubija,
di se jaja tuku, di se auto goni,
di se ćer zove sine…
Di crkneš od smija, a ostaneš živ,
di kad padneš, pitaju te jesi li se ubio,
di se sastojci mire od oka i ofrlje.
Di se odvrće muzika, di se oda po doktorima.
Di ne smiš gutat žvaku jer će ti se zalipit criva,
di moraš ić u školu da ne bi kopa kanale,
di nema otvori usta nego zini.
Di upotrebljavaš rič bolan u svakoj rečenici, a ne znaš što znači,
di se vrime dili na prije rata i poslije rata.
Di se kaže „di si?”, a čovik stoji ispred tebe,
di se kaže „aha, jesi malo sutra” kad nekom ne viruješ,
di kad vidiš ćuku, prvo pitaš „oće l’ ujst?”
di kad ti neko daje savjet, odgovoriš „k’o te šta pita?”
Di ako sidiš blizu televizora, ʽoćoraviš’,
di ti je daljinski umotan u najlon ili je zalipljen selotejpom,
di kad padneš, mater te istuče jer si sam pao…
Ako netko zna tko je napisao ovu poemu, molimo da nam javi pa ćemo taj podatak objaviti naknadno.
