Foto: Shutterstock
Bog nije odgojitelj koji svoju djecu „šopa“ grizom.
Večeras sam nakon više od 20 godina pojela griz.
Jako slabo pamtim vrtić, ali jedna od nekoliko scena kojih se živo sjećam je ta u kojoj očima punih suza jedem bezukusnu splačinu od koje mi se podizao želudac – što odgojiteljicu nije bilo briga dok se svim načinima brinula da dođem do dna limene šalice.
Ipak, s godinama sam zavoljela zdravu hranu i malo je toga što ne volim, no grizu nisam nikada bila voljna dati drugu šansu. Jednom sam slučajno naišla na griz od pira i iz ljubavi prema piru odlučila kupiti taj griz „za jednom“…
Naravno da je mnogo važnija povezanost toga materijalnog iskustva s duhovnom stvarnošću – jer koliko su nas puta „prisiljavali“ na nešto za što još nije bilo vrijeme. Za nešto za što još nismo imali „nepce“, odgojenu narav, otvoren duh, znanje, slobodu…?
I večeras se dogodio taj „jednom“ u nedostatku drugih zdravih rješenja za večeru… Griz se susreo s cimetom i maslacem od kikirikija i NESTAO iz tanjura u roku od 2 minute.
Mnogi će ljudi ovih dana imati priliku čuti o mojem novom najdražem doručku/večeri! Griz je nešto SAVRŠENO! (Kad nije bezokusna splačina iz (ondašnjega) vrtića.)
Naravno da je mnogo važnija povezanost toga materijalnog iskustva s duhovnom stvarnošću – jer koliko su nas puta „prisiljavali“ na nešto za što još nije bilo vrijeme. Za nešto za što još nismo imali „nepce“, odgojenu narav, otvoren duh, znanje, slobodu…?
A možda smo ponekad najgori neprijatelji sami sebi – forsirajući nešto „naučeno“ u stanju nedovoljnoga poznavanja sebe… Pa se silom pokušavamo preodgojiti, postati bolji, ovakvi, onakvi kako bismo bili bliže Bogu i sebi i drugima… Ali bez slobode
Koliko puta mi drugima namećemo nešto što nisu u stanju primiti? Tempo koji ih previše umara, standarde koje ne mogu dostići zbog čega im se samopoštovanje samo srozava…? I što sve još ne…
A možda smo ponekad najgori neprijatelji sami sebi – forsirajući nešto „naučeno“ u stanju nedovoljnoga poznavanja sebe… Pa se silom pokušavamo preodgojiti, postati bolji, ovakvi, onakvi kako bismo bili bliže Bogu i sebi i drugima… Ali bez slobode. Kao odgojiteljica kojoj je cilj pošto-poto nahraniti dijete pa makar ono izgubilo razigranost duha na cijeli dan… Pa kad još Boga počnemo gledati kao takvoga odgojitelja… (Gospode, smiluj se!)
Vjerujem da je dovoljna za promišljanje o ovome misao Thomasa Mertona: „Svaka upotreba sile u potpunosti ometa profinjeno djelovanje milosti u duši.“
On mi kaže…
U kojem god da sam stanju/fazi/osjećajima, Bog nije poput čovjeka koji bi mi odmah požurio dati nekoliko instrukcija i savjeta (jer što da drugo radi sa mnom? 😃 Ljudi smo…).
On mi kaže: „U redu je. Tu sam. Čujem te. Idemo dalje polako – zajedno. Možda zavoliš griz nakon dvadeset godina – i to je okej…“
Autorica: Debora Jo
Prijavite se na naš newsletter i svaki tjedan primajte najvažnije i najzanimljivije tekstove na svoju e-mail adresu! Prijaviti se možete ovdje.
