Foto: Shutterstock

Jedna od prispodoba kojom Isus utemeljuje duhovnost odozdo je ona o kukolju i pšenici. (Mt 13, 24-30).

Isusova prispodoba o kukolju i pšenici pokazuje nam kako je Bog stvorio dobar svijet. U naš život često „upadnu“ razni kukolji, no Isus nas zbog toga neće osuditi. Njegova ljubav i strpljenje nam daju priliku da se obratimo i dođemo njemu. Molitva i pokora su sredstva kojima se možemo boriti protiv kukolja. Bog nas spašava uvijek i od svega. U njegovim očima smo uvijek polje pšenice!

Duhovnost bi odozgo željela ostvariti sve ideale i zauvijek se riješiti svega korova u ljudskoj duši. Ideal je čist i ispravan čovjek koji više nema grešaka i slabosti i jednako čista Crkva. Ali takvo gledanje lako vodi u rigorizam (pretjeranu strogost). Svom se silom želi isključiti iz Crkve sve slabe i grešne. Matej je ovu usporedbu po svoj prilici uperio protiv rigorista u svojoj zajednici. No možemo je razumjeti i kao sliku postupka s vlastitim greškama i slabostima. Tada nas čuva od rigorizma prema samima sebi koji silovito navaljuje na naše vlastite slabosti.

Tko želi biti bez greške, iščupat će zajedno sa svojom strastvenošću i svu svoju životnost, razorit će uz svoju slabost i svoju snagu

Isus uspoređuje naš život s njivom na kojoj je Bog zasijao dobro sjeme. Noću dolazi zli neprijatelj, i sije kukolj među pšenicu. Sluge pitaju gospodara treba li iščupati korov. Oni predstavljaju rigorozne idealiste koji sve greške žele odmah izbrisati. No gospodar odgovara: »Ne! Da ne biste sabirući kukolj iščupali zajedno s njime i pšenicu.« (Mt 13, 29) Korov je u svojem korijenju tako isprepleten s pšenicom da bi se s njim zajedno iščupala i pšenica. Tko želi biti bez greške, iščupat će zajedno sa svojom strastvenošću i svu svoju životnost, razorit će uz svoju slabost i svoju snagu. Na njivi onoga kome je prije svega važno da bude ispravan raste još samo slabašna pšenica.

Na kraju, u našoj smrti Bog će već odvojiti pšenicu od korova, tada će sav kukolj u nama izgorjeti

Mnogi su idealisti tako usredotočeni na korov u svojoj duši, stalno kruže oko njega da bi izbrisali svoje greške tako da zbog toga trpi i život u njima. Od same ispravnosti ponestalo im je snage. Ostali su bez strasti, bez srca. Korov bi mogao biti i sjena u koju smo sve potisnuli što nam je neugodno i ne odgovara našim mjerilima. To je jednostavno u nama. Noću je posijano, to znači u našoj je podsvijesti. Možemo se mi preko dana itekako svjesno boriti protiv svega negativnoga i tamnoga, noću ipak bude zasijan korov. Zato se treba izmiriti s korovom. Tada može rasti i pšenica na njivi našeg života. Na kraju, u našoj smrti Bog će već odvojiti pšenicu od korova, tada će sav kukolj u nama izgorjeti. No nije na nama spaliti ga prije no dođe vrijeme. Spaljujući korov uništili bismo s njim i dio svog života.

Iz knjige „Duhovnost odozdo“ autora Anselma Gruna OSB i Meinrada Dufnera OSB.

Izdavač: Kršćanska sadašnjost