Foto: Shutterstock

Bio jednom neki tužan kralj koji je imao slugu s uvijek veselim osmjehom na licu. I jednom ga kralj upita:

„Odaj mi tajnu svoje sreće“.

Ovaj odvrati: „Nema tajne, gospodine! Jednostavno nemam razloga za žalost. Sretan sam što Vam služim, što živim u svojoj kući, u obitelji se slažemo, imam što jesti, a od vremena do vremena nešto više zaradim.“

Nezadovoljan odgovorom, kralj zovne svoga najmudrijega savjetnika, i kaže mu: „Želim saznat tajnu njegove sreće“.

Savjetnik objasni: „Tajnu njegove sreće ne možeš otkriti, ali je možeš uništiti ako želiš.“

„Kako?“ znatiželjno upita vladar.

„Učlani ga u Klub devedeset i devet! odvrati mudrac.

Odmah pomisli: „Pokraden sam! Prokleti lopovi!“

Kralj posluša savjetnikove upute, načini vreću u koju stavi 99 zlatnika te ih dade sluzi i reče mu:

„Ovo je tvoje blago. Uživaj u njemu i nikome ne govori kako si ga stekao“.

Sluga nikada do tada nije ni vidio toliko blago. Čim je stigao kući, zaklonjen od pogleda s dvora, počeo je prebrojavati zlatnike: „Deset, sedamnaest, trideset, osamdeset četiri, devedeset tri, devedeset sedam, devedeset i devet!“

Odmah pomisli: „Pokraden sam! Prokleti lopovi!“

Drugo brojanje – isti rezultat! Pretražio je stol i ispod stola, pregledao džepove, zavlačio se pod krevet. Ali stotoga zlatnika jednostavno nema! Vrećica na stolu kao da ga je izazivala okrnjenim blagom.

„Devedeset i devet. Nije to malo’, pomisli, ‘ali nedostaje jedan.“

„Stotinu je cjelovit broj, devedeset i devet nije.“

U nekoliko dana izgled mu se posve izmijenio. Čelo se namrštilo, lice u grču, osmjeha je nestalo. Počeo je računati koliko mu treba da zaradi stoti zlatnik. Pomislio je da bi i ženu i djecu trebao natjerati da rade. No, da bi uspio, ni deset godina ne bi bilo dovoljno. Rađala se i misao: „su mi ukrali taj jedan zlatnik, onda znaju i za ostale, doći će i ovo ukrasti…“ Počeo se bojati i svoje žene i djece, i svoje rodbine, jer je u svakome prepoznavao mogućeg lopova koji ga hoće opljačkati. Promjena u raspoloženju i ponašanju nekoć sretnog sluge bila je vrlo uočljiva.

Bio je sretan dok je vidio što ima. Nesreća je došla kad je počeo računati ono što nema, kad se učlanio u Klub devedeset i devet

Promatrajući što se događa, mudri učenjak reče kralju:

„Vidite veličanstvo, bio je sretan dok je vidio što ima. Nesreća je došla kad je počeo računati ono što nema, kad se učlanio u Klub devedeset i devet, u kojem nam stalno nešto nedostaje.“

*

Ako kruh zemaljski, bez obzira što to bilo, postane važniji od onoga nebeskoga, naći ćemo se u vrtlogu da želimo sve više i da nikad nismo zadovoljni. A to je put u nesreću.

I zato je čudno kad vidiš neku staricu s penzijom od 1 300 kuna, koja je zadovoljnija od onoga koji ima 300 000.

Ili možda ipak nije čudno, jer je njoj više stalo do kruha nebeskog, pa može podnijeti i kada ima malo zemaljskoga.

Prema priči Bruna Ferrera. www.salesiana.hr
Odabrala Jelena Prskalo; Book.hr